Contents
Istorijska vrednost Frojdove teorije
Frojdova psihodinamska teorija ličnosti je jedna od najpoznatijih, najuticajnijih ali i najkritikovanijih psiholoških sistema koji oblikuju današnje razumevanje ljudske psihe.
Ono što je bitno naglasiti je neosporiva istorijska vrednost ove teorije, jer je njome Frojd pokrenuo čuvenu psihoanalizu, takoreći prvi originalni korak ka otkrivanju tajni ljudskog uma i emocionalnog sastava. Pre Frojdovog otkrića psihom se donekle bavila medicina, ali ne na način koji je Frojd predložio.
Osnovna ideja psihoanalize je bila da se psiha može lečiti razgovorom. Ovaj zaokret je bio revolucionaran i postavio je temelj psihoterapiji kakvu danas poznajemo. Dakle, bez psihodinamske teorije ličnosti i psihoanalize, moguće je da ne bismo raspolagali desetinama drugih teorijskih pravaca i stotinama tehnika koje uveliko pomažu ljudima širom sveta čineći ih boljim ljudskim bićima, koja rade na rasvetljavanju svojih emocionalnih, kognitivnih i bihejvioralnih obrazaca.
Kritika Frojdovog rada
Glavna kritika Frojdovom radu je njegova tvrdnja da je rani psihoseksualni razvoj ključan za kasniji razvoj neuroza i drugih mentalnih tegoba. Ipak, značajno je napomenuti da savremene kritike često ukazuju na nedostatak empirijske potvrde mnogih Frojdovih hipoteza.
Frojdova teorija bi verovatno bila prevaziđena da kasnije nije došlo do razrade njegovih ideja, najpre kroz rad njegove ćerke Ane Frojd i Melani Klajn, koje su psihodinamske ideje dopunile novim teorijama i saznanjima o ranom dećijem razvoju, posebno definisanjem pojmova mehanizama odbrane, individuacije i separacije.
Frojdove ideje su razrađivali i njegovi učenici Karl Gustav Jung i Alfred Adler, razvijajući teorije o kolektivnom nesvesnom i individualnoj psihologiji. Jung je govorio o kolektivnoj, a Adler o individualnoj psihi. Pored toga, savremene verzije psihodinamskih teorija integrisale su saznanja iz neuronauka i kognitivne psihologije, čineći ih relevantnim i danas.
Primena psihodinamske teorije u savremenoj psihoterapiji
Jasno je da integrativni psihoterapeuti ne mogu da zamisle svoj rad bez psihodinamike, jer ova teorija postavlja dobar temelj za dalji rad i učenje. Naime, ova teorija razume čovekov psihički život na energetskom nivou. Ipak, savremena psihoterapija tretira koncept energije više kao metaforu nego doslovni opis psiholoških procesa.
U svakom od nas postoji ogroman rezervoar energije koji se na najjednostavniji način može podeliti na libido (kreativna životna energija) i agresiju (destruktivna životna energija). Ova dva tipa energije stoje na raspolaganju ljudskoj psihi i protiču kroz sistem poznat kao ID-EGO-SUPEREGO.
Struktura psihičkog sistema
U ID-u se nalazi nestrukturisana energija, libido i agresija. Odatle ona kreće ka EGU koji je koristi za zadovoljenje naših potreba i stvaranje mehanizama odbrane koji se javljaju kada zadovoljenje potreba nije moguće. U svakom slučaju, sva naša psihička snaga se akumulira u EGO i on je ono što smatramo svesnim, sve ono što znamo o sebi.
Sa druge strane, mehanizmi odbrane mogu sadržati elemente nesvesnog, a u zavisnosti od toga koliko su adekvatni našem uzrastu. Treća instanca ličnosti je SUPEREGO u kome se nalaze ograničenja koja govore EGU šta je moralno i društveno poželjno a šta ne. Sa jedne strane, ID je rudimentarna prirodna životna sila koja želi van, dok je SUPEREGO regulator te energije koji se stiče vaspitanjem i življenjem u određenoj životnoj sredini.
Kako bi EGO funkcionisao adekvatno, on mora naučiti da na pravi način troši energiju, zadovoljavajući svoje potrebe, dok u isto vreme ne ugrožava sredinu u kojoj se nalazi. Cilj EGA je da energiju ID-a koristi kao libidonoznu češće nego agresivnu.
Fokus psihoterapeuta na psihodinamski protok energije
Integrativni psihoterapeut uvek na umu ima ovaj protok energije unutar psihe i trudi se da zajedno sa klijentom dođe do odgovora i pomogne da se energija koja mu je na raspolaganju koristi što efikasnije.
Neadekvatni obrasci mišljenja, emocionalnih odgovora i ponašanja troše ogromne količine životne energije, ali ne zadovoljavaju potrebe ličnosti. To je razlog fokusa na psihodinamiku ličnosti jer ona može dati opštu sliku nečijeg funkcionisanja. Kada se na pravi način izmapira nečiji obrazac ponašanja, mišljenja i emocionalnog opštenja, onda se može i raditi na njegovoj korekciji i unapređenju.
Neuroze i ciljevi terapije
Po psihodinamskoj teoriji ličnosti, do neuroza dolazi kada EGO nije u stanju da na pravi način odgovori na frustracije pri zadovoljenju potreba i kreće da koristi ogromnu količinu energije na mehanizme odbrane. Cilj terapije je da se mehanizmi odbrane prepoznaju, zamene zrelijim oblicima, i u idealnom slučaju potpuno uklone omogućavajući EGU-u da zaista zadovolji svoje potrebe.
Duševno zdravlje i zadovoljstvo životom
Jedino tada se može govoriti o duševno zdravoj osobi. To je osoba koja uspeva da korak po korak iznosi sadržaje iz nesvesnog kroz predsvesnog u svesno, tj. iz ID-a i SUPEREGA u EGO, a sa ciljem zadovoljenja potreba.
Usavršavanje ovog procesa je nešto što je moguće naučiti na terapiji i nešto što može značajno uvećati zadovoljstvo življenja svake osobe koja se bavi ovim pitanjima.
Zaključak
Najvrednija zaostavština Sigmunda Frojda je viđenje psihičkog života kao energetskog sistema u kome struje različite sile, a koje se mogu razumeti i usmeravati kroz razgovor i odnos sa klijentom. Iako mnoge Frojdove ideje danas imaju više istorijski nego empirijski značaj, njegova teorijska zaostavština ostaje ključno polazište za razumevanje dubinskih procesa ličnosti.
Psihodinamska teorija je verni pratilac svakog psihoterapeuta koji želi da radi na dubinskim nivoima ličnosti, na kojima je i jedino moguća dugotrajna promena ličnosti. Bez alata koje nam je ostavio Frojd i njegovi učenici, velika je verovatnoća da bismo se i dalje bavili posledicama psihičkog života, dok sa njima možemo doći do uzroka i napraviti pravu revoluciju ličnosti.
