Odnos prema radu nije uvek lična odluka. Često je duboko oblikovan iskustvima prethodnih generacija. U svakoj porodici postoje neizgovoreni stavovi o radu – da li je on čast, teret, nužno zlo ili način da se ostavi trag. Ti stavovi se prenose tiho, između redova, pogledima, rečenicama koje deca zapamte a roditelji zaborave da su izgovorili.
Nekada su ti preneseni obrasci međusobno suprotstavljeni. Jedan govori o radu kao smislu i dostojanstvu. Drugi o radu kao ograničenju, oduzimanju vremena, robovanju tuđim zahtevima. I tako se, između te dve sile, formira osećaj rastrzanosti.
Unutrašnji glas ponekad kaže: ako izaberem posvećenost i stabilnost, kao da odbacujem onu drugu stranu – onu koja je sanjala o slobodi. Ako pak bežim od discipline, kao da izneveravam onu koja je verovala u vrednost truda.
To nije racionalan izbor. To je unutrašnja lojalnost – često nesvesna, ali vrlo snažna. U tom prostoru često nastaje blokada. Strah da će rad postati robija. Ili još dublji – da će uspeh značiti izdaju onih čiji stavovi su nas oblikovali.
U psihoterapijskom radu, ovakvi obrasci se ne „rešavaju“, već razumeju. Kada se prepozna dinamika nasleđene lojalnosti, otvara se mogućnost stvaranja treće pozicije. To je prostor u kojem osoba ne bira između lojalnosti i lične slobode, već gradi sopstveni stav.
Rad tada više nije ni puka obaveza, ni bekstvo od nje. On postaje svesna odluka – u skladu sa vrednostima koje su oblikovane, ali ne i diktirane porodičnim narativom.
Kako je Viktor Frankl zapisao:
„Čovek nije slobodan od uslova, ali je slobodan da zauzme stav prema njima.“
Zauzeti stav prema onome što smo nasledili ne znači odbaciti – već prepoznati, osvestiti, zahvaliti se i izabrati drugačije. To je ono što zovemo zrelim razdvajanjem. I to je, često, početak autentičnog odnosa prema radu.
