Postoje trenuci u životu kada se osećamo kao da plutamo između dve krajnosti – nismo ni srećni ni tužni, ni puni energije ni iscrpljeni, ni zadovoljni ni nesrećni. Umesto toga, sve je nekako umereno, podnošljivo, ali uz osećaj neizbežnog tereta.
To stanje, poznato kao distimija ili funkcionalna depresija, predstavlja dugotrajnu formu niskog raspoloženja koja može značajno uticati na svakodnevni život, odnose i unutrašnju percepciju sebe.
Contents
Kako distimija oblikuje unutrašnji svet pojedinca?
Za razliku od akutne depresije, koja može dovesti do ekstremnih emotivnih padova, distimija je suptilnija, podmuklija. Ljudi koji je doživljavaju često funkcionišu normalno – idu na posao, obavljaju obaveze, održavaju društvene odnose – ali osećaju konstantan nedostatak energije i zadovoljstva. Nije reč o potpunoj apatiji, već o osećaju kao da se život odvija kroz maglu, bez jasne boje i intenziteta.
Postoji karakterističan paradoks: želja za aktivnostima postoji, ali ne i volja da se one sprovedu. Nekada omiljene aktivnosti postaju teret, donošenje odluka deluje iscrpljujuće, a kada se osoba nađe u nekoj društvenoj ili profesionalnoj situaciji, misli često lutaju negde drugde, kao da postoji unutrašnji nemir koji ne dopušta da trenutak u potpunosti bude doživljen.
Distimija i odnosi sa drugima
Ovo stanje može imati veliki uticaj na odnose. Osobe s distimijom mogu delovati emocionalno distancirano ili nezainteresovano, što može dovesti do nerazumevanja u bliskim vezama.
Nije da ne mare za druge, već jednostavno nemaju unutrašnje resurse da izraze bliskost na način na koji bi želele. U razgovorima, često deluju odsutno ili manje angažovano nego ranije, što može izazvati frustraciju kod ljudi iz njihove okoline.
U profesionalnom kontekstu, distimija može smanjiti kreativnost i inicijativu. Osoba i dalje izvršava zadatke, ali sa minimalnim entuzijazmom, često razmišljajući o tome kako bi mogla raditi nešto drugo – iako nije sasvim sigurna šta je to „drugo“ što bi donelo više ispunjenja.
Može se javiti osećaj stagnacije, gubitka profesionalne ambicije i odsustva osećaja postignuća.
Kako psihoterapija pomaže u prevazilaženju distimije?
Jedini efikasan način prevazilaženja distimije jeste psihoterapija.
- Razumevanje i osvešćivanje unutrašnjeg stanja – Terapeutski rad omogućava osobi da istraži svoje obrasce razmišljanja i osećanja, prepozna nesvesne blokade i razvije strategije za izlazak iz začaranog kruga niskog raspoloženja. Često, prvi korak je upravo imenovanje ovog stanja i razumevanje njegovog prisustva u svakodnevnom životu.
- Psihoterapijski proces kao kontinuirana podrška – Kroz rad sa terapeutom, moguće je postepeno otkrivati uzroke distimije i raditi na njihovom rešavanju. To često uključuje istraživanje prošlih iskustava, redefinisanje ličnih vrednosti i osvešćivanje emocionalnih potreba koje su potisnute ili zanemarene.
- Pristup različitim terapijskim pravcima – Kognitivno-bihevioralna terapija može pomoći u menjanju obrasca negativnog mišljenja i automatskih negativnih uverenja. S druge strane, psihodinamski pristup može osvetliti dublje emocionalne konflikte koji održavaju stanje hroničnog nezadovoljstva. Važno je pronaći pristup koji odgovara individualnim potrebama.
- Razvijanje emocionalne otpornosti – Distimija može ostaviti utisak trajnog stanja, ali kroz terapijski rad moguće je razviti emocionalnu fleksibilnost i otpornost. To ne znači eliminaciju svih neprijatnih osećanja, već sposobnost da se sa njima nosimo na način koji ne blokira unutrašnji razvoj i svakodnevno funkcionisanje.
Zaključak
Distimija nije stanje u kojem je osoba potpuno zarobljena, ali može biti zamka koja guši životnu radost.
Psihoterapija je najsigurniji i najdelotvorniji način da se osoba oslobodi ovog stanja, pronađe unutrašnju ravnotežu i povrati osećaj ispunjenosti u svakodnevnom životu.
Ključno je razumeti da promene dolaze postepeno, kroz kontinuiran rad na sebi i kroz proces u kojem osoba dobija priliku da oslobodi sopstveni potencijal.
