Imam utisak da kada god pokušavamo da pronađemo i zavolimo savršenu osobu, da vaspitamo savršeno dete, da pronađemo profesiju koja nas potpuno ispunjava, da živimo život bez greške – bez izuzetka udarimo u veoma bolan zid.
Zašto je ta težnja ka idealnom zapravo put bola i razočarenja? Odgovor deluje prilično logičan, zar ne? Ništa na ovom svetu nije savršeno, pa tako i ne postoji savršen objekat koji bi zadovoljio sve naše ego ideale. Frojd je još davno ukazao na važnu ulogu ego ideala – slike o sebi kakvi bismo voleli da budemo, koju nesvesno tražimo da potvrdimo u svetu oko sebe. Kada idealizujemo partnera, dete, profesiju – tražimo potvrdu da smo i sami možda vredni savršenstva.
Često se dešava da iako dobro znamo da nismo savršeni, ipak zažmurimo na tu istinu i utrošimo ogromnu količinu energije u potrazi za onim što će nas učiniti celima. U pozadini te težnje, krije se nada da ćemo pronalaskom savršenog objekta možda uspeti da izbegnemo sopstvene nesigurnosti, greške, ambivalencije.
Jasno je, međutim, da do tog ishoda nikada nećemo doći. Savršeni objekat ne postoji, a potraga za njim nas iscrpljuje, otuđuje i udaljava od realnog života. Razočaranje postaje neizbežno – ono dovodi do gubitka volje, hroničnog nezadovoljstva, ponekad i depresije.
Naravno, težnja za boljitkom je prirodna i poželjna. Bez ideala ne bi bilo ni razvoja. Ta ista psihička energija koja pokreće perfekcionizam pokreće i stvaralaštvo. Ali razlika je ogromna – jer perfekcionizam, kako ga opisuje Karen Hornaj, često nije težnja ka izvrsnosti, već borba da nadomestimo osećaj unutrašnje nedovoljnosti. To je borba za potvrdu sopstvene vrednosti putem spoljašnjih slika.
Zato je važno razumeti da je perfekcija moguća samo u svetu fantazije. Može nam poslužiti kao orijentir, kao svetionik razvoja, ali nikako kao realističan cilj.
Upravo u prihvatanju nesavršenosti – sebe, drugih i sveta – počinje zrelost. Tada ideal prestaje da nas proganja i postaje izvor inspiracije, a ne razočaranja.
