Jedan od suptilnih pokazatelja emocionalne zrelosti jeste sposobnost da u sebi istovremeno držimo dve suprotstavljene emocije — da volimo i budemo ljuti, da osećamo zahvalnost i razočaranje, da nas neko usrećuje i istovremeno frustrira. Ta sposobnost naziva se tolerancija na ambivalenciju.
Ova veština nije nešto što se razvija spontano, niti je lako dostupna. Naprotiv, često je izgrađena na temelju bola, gubitaka iluzija i dubokih unutrašnjih uvida. U osnovi, ona nas poziva da prihvatimo svet i ljude takve kakvi jesu — kompleksne, višeslojne, ponekad protivrečne.
Provera: kako stojimo sa ambivalencijom?
Vežba koju ponekad predlažem sebi i drugima je jednostavna, ali veoma moćna. Zamislim neku blisku osobu. Zatim se pitam: da li prema toj osobi mogu da osetim i zadovoljstvo i nezadovoljstvo? Ili je slika o njoj potpuno jednosmerna — ili je idealizovana, ili negativna?
Ukoliko primećujem da o nekome razmišljam isključivo negativno ili isključivo pozitivno, jasno je da se u meni aktivirao jedan moćan mehanizam odbrane — cepanje, poznat i kao splitting. Ovaj mehanizam, iako može da nam pruži privremenu sigurnost i jasnoću, dugoročno osiromašuje naš doživljaj drugih ljudi i odnosa sa njima. Umesto celovite slike osobe, vidimo karikaturu — “dobrog” ili “lošeg” objekta.
Melani Klajn i prelazak u realniji svet
Psihoterapeutkinja Melani Klajn je još u ranim fazama razvoja psihoanalize ukazivala na značaj prelaska iz tzv. paranoidno-šizoidne pozicije (gde dominira cepanje) u depresivnu poziciju. Ova druga ne označava kliničku depresiju, već sposobnost da se sagleda celovitost — da volimo nekog uprkos tome što nas ponekad povredi, da ostanemo u kontaktu sa osobom čak i kada je frustrirajuća.
Taj prelazak označava emocionalni rast. On nas približava stvarnim, dubljim, ljudskim odnosima u kojima je moguće biti i ranjiv i voljen.
Zašto je ovo važno?
Zato što bez ove sposobnosti ostajemo zatočeni u svetu podeljenom na crno i belo, dobro i loše, prijatelje i neprijatelje. Tolerancija na ambivalenciju je ono što čini da odnosi traju — ne zato što su savršeni, već zato što su stvarni.
U svetu koji nas neprestano tera da biramo strane, da donosimo brze sudove i da izbegavamo unutrašnje konflikte, razvijanje ovog kapaciteta može biti tiha ali revolucionarna praksa. Ne mora sve biti rešeno odmah. Ne mora svako osećanje biti “čisto”. Neka osećanja jednostavno — koegzistiraju.
