Postoje trenuci u životu kada svakodnevica izgleda kao niz zadataka, računa, očekivanja i odgovornosti. Kada osećamo pritisak spolja i iznutra – da budemo bolji, sigurniji, uspešniji, da obezbedimo više, postignemo više, budemo “dovoljni” sebi i drugima. U takvim trenucima, često nismo ni svesni koliko tog pritiska zapravo ne dolazi iz realnosti, već iz naše unutrašnje istorije.
Mnogi od nas odrastaju u okruženju u kojem ljubav ima uslov, gde je sreća projektovana na neki budući trenutak – kada budemo imali više, kada postignemo više, kada budemo drugačiji. Ono što pritom izostaje nije materijalno, već emocionalno prisustvo. Pogled, dodir, osećaj sigurnosti koji nije vezan za spoljne okolnosti, već za to kako se osećamo u nečijem prisustvu.
Nedostatak emocionalne dostupnosti, bilo da dolazi od roditelja, staratelja ili bliskih osoba, ostavlja trag na našem doživljaju sebe i sveta. Taj trag nije uvek očigledan – ponekad se pojavljuje kao hronična napetost u telu, kao teškoća da primimo ili damo ljubav, kao osećaj da stalno nešto moramo “zaraditi”. Telo postaje mapa emocionalnog pamćenja, a obrasci koje smo usvojili u detinjstvu prenose se u naše odnose, posao, svakodnevicu.
U isto vreme, živimo u svetu koji ne ostavlja mnogo prostora za unutrašnji rad. Troškovi, obaveze, zahtevi svakodnevice retko dozvoljavaju luksuz da zastanemo i pitamo se: šta mi zapravo treba? Koje su to praznine koje pokušavam da popunim brojevima na računu, titulama ili postignućima?
Psihoterapijski rad često nas vodi upravo tamo – na mesta iz kojih potiče taj tihi grč u stomaku, zategnuta vilica, stegnuta ramena. Ka spoznaji da mnogo toga što danas osećamo nije nužno povezano sa sadašnjošću, već sa onim što je nekada nedostajalo.
Taj proces osvešćivanja nije brz niti lak. On podrazumeva prihvatanje činjenice da smo sada tu gde jesmo, sa svim svojim ograničenjima, izborima, okolnostima. I da će promena doći, ali ne kao spoljašnji dar, već kao posledica unutrašnjeg pomaka – kada uspemo da otpustimo ono što nas steže, da vidimo sebe bez okova starih obrazaca.
Jer odrastanje, ono istinsko, ne završava se punolestvom, fakultetom ili poslovnim uspehom. Odrastanje počinje kada prihvatimo odgovornost za sopstveni život, za emocije koje osećamo i odluke koje donosimo.
Kako je pisao Jung:
“Ne postajemo prosvetljeni zamišljajući figure svetlosti, već osvešćujući tamu.”
I zato, dok gledamo u izazove pred sobom – bilo da su finansijski, emotivni ili egzistencijalni – možda je najveći korak koji možemo napraviti upravo ovaj: da priznamo sebi gde smo sada. Da budemo tu gde jesmo, dok ne bude drugačije.
