S vremena na vreme, u terapijskom radu se javlja jedan paradoksalni fenomen. Dešava se da imamo nekoliko produktivnih seansi, na kojima dolazimo do značajnih uvida, i to ne samo na racionalnom nivou, već ih osećamo i somatski. Neko u stomaku, neko u grudima, grlu, a neko u celom telu.
U tom trenutku staro JA više ne zadovoljava naše potrebe, a novo se još nije ustoličilo.
Baš tu nastaje paradoks. Odvajamo se od starog načina funkcionisanja, ali još nismo potpuno usvojili sledeći.
Tada se može, i često se dešava, da posumnjamo u sebe, da se otpori pojačaju, da počnemo da preispitujemo smisao psihoterapije, i uopšte nagon za razvojem i rastom.
Na tom mestu nailazimo na bol.
Stari deo nas će reći da ta bol postoji da nas zaštiti od novog, neizvesnog, i u pravu je. Ali isto tako, taj bol je i siguran znak da se nešto menja, da smo u procesu rasta.
Važno je ostati neko vreme sa tim osećanjem. Raspeti između nefunkcionalnog koje upozorava i novog koje još ne zna šta da čini.
Najmračnije je upravo na tom mestu.
Ko uspe da ostane tu dovoljno dugo, da istoleriše bol i separaciju od starog načina, uspeće da se, poput pileta koje probija ljusku jajeta , koja je ionako postala pretesna, pojavi u novom prostoru.
Trenutak u kome staro JA više ne zadovoljava naše potrebe, a novo JA još nije dovoljno učvršćeno može biti, i uglavnom jeste, ispunjen brojnim osećanjima. Kada smo na ovakvoj klackalici, u nama se mogu javiti krivica, tuga, strah, ljutnja, osećaj da nekoga izdajemo. Sva ta, kako ljudi vole da kažu, „negativna“ osećanja nisu prepreka, već mehanizam zaštite — reakcija starog JA koje ne pravi razliku između opasnosti i rasta.
Zašto je ono tako uporno ako novo JA donosi boljitak i rast? Najjednostavniji odgovor je: zato što staro JA nije u stanju da komunicira sa novim JA. Ono samo vidi da će nestati, pa nas upozorava da se nešto u tom dobro poznatom sistemu menja, drma. Staro JA gubi tlo pod nogama, uviđa svoju „smrt“.
Bez te „smrti“ nema rađanja novog JA, nema napretka, nema razvoja i rasta naše ličnosti. Dakle, sva neprijatna osećanja koja se jave u akutnim trenucima ličnog rasta tu su da nam budu putokaz, da nešto novo dolazi i da je dobro da budemo na oprezu, jer to novo, iako bi trebalo da nas unapredi, jeste neizvesno.
Staro JA je svesno da promena nije uvek promena na bolje, pa se zato i brani spletom različitih osećanja. Ostaje samo pitanje šta nam se više isplati u emotivnom smislu: da zadržimo staro JA koje je poznato, ušuškano, udobno, ali nefunkcionalno, ili da se upustimo u neizvesno novo JA, koje može doneti boljitak, koje predstavlja sledeći korak u razvoju i koje sa sobom nosi pregršt osećanja, od kojih su neka i „negativna“.
