U terapijskom procesu često se dolazi do tačke u kojoj su stvari jasne — osoba zna šta želi, razumela je sopstvene motive, vrednosti i čak razradila konkretne naredne korake. Ipak, uprkos toj jasnoći, pokret izostaje. Pojavljuje se snažna unutrašnja napetost, osećaj kao da telo i um ne žele ili ne mogu da prate ono što unutrašnji glas jasno poručuje. Volja je tu, ali inicijativa ne prelazi u akciju.
Jedan od najčešćih uzroka ove unutrašnje blokade jeste ambivalencija. Ljudi se često nalaze rastrzani između različitih težnji — npr. težnje za stabilnošću i želje za razvojem, ili potrebe za sigurnošću i poriva za autentičnim izražavanjem. Kada se ove suprotstavljene težnje međusobno poništavaju, javlja se osećaj unutrašnje paralize.
Poseban oblik ambivalencije nastaje kada osoba oseća da nešto više ne funkcioniše, ali još uvek nije skupila dovoljno sigurnosti ili vere u sebe da napravi iskorak. Pojavljuje se sumnja u sopstvene sposobnosti, strah od neuspeha, od nepoznatog, od odgovornosti koju bi promena sa sobom donela. I tada dolazi do zastoja, često praćenog osećajem krivice što se ništa ne menja, iako postoji jasan uvid šta bi trebalo da se uradi.
U tom zastoju, čak i kada su ciljevi lično izabrani, svakodnevne obaveze mogu početi da deluju kao teret. I rad koji je nekada bio ispunjavajući može postati besmislen ako se u njemu ne vidi razvoj, doprinos ili mogućnost učenja. Ako se spoljašnje okolnosti dodatno komplikuju — neizvesnost na poslu, narušeni odnosi, gubitak podrške — to dodatno pojačava osećaj pritiska i nemoći.
Na sve to, često dolazi i emocionalna preplavljenost koja se teško smešta — ne nužno vezana za jedan konkretan događaj, već kao nagomilan osećaj iscrpljenosti, tuge ili gubitka orijentacije. Tada se javljaju paradoksalne želje: da se krene jako, energično, odlučno — i istovremeno da se potpuno stane, skloni od sveta i ne pomera danima.
U ovim trenucima važno je razumeti da blokada nije slabost, već deo procesa. Kada postoji jasnoća, ali ne i pokret, to najčešće znači da je psiha u fazi unutrašnje reorganizacije. To je period u kojem su stare strukture već istanjene, a nove još nisu formirane. Taj prostor između dve faze zahteva strpljenje, nežnost i duboko razumevanje.
Upravo tu, u toj pauzi između znanja i delanja, postoji mogućnost da osoba nauči da se nosi sa sobom na drugačiji način — ne kritikujući se što ne ide brže, već prateći sopstveni ritam, čak i kada je usporen. Jer pokret će doći — možda ne naglo, možda ne savršeno, ali iznutra, iz temelja, onda kada bude spreman.
