Velike stvari i ozbiljni ciljevi se ne dešavaju lako. To je jednostavna istina, ali dovoljna da nas zaustavi. Upravo zbog te spoznaje imamo tendenciju da odustanemo i pre nego što smo uopšte započeli.
Kada nas izazov nadmašuje, kada se pred nama pojavi nešto veće od nas samih, često uzmaknemo pre nego što damo šansu sopstvenim kapacitetima da se izraze.

A zapravo — stvoriti nešto što je veće od nas, upregnuti sve svoje potencijale, iskustva i znanja, jedini je način da ono što radimo uopšte nazovemo radom. Radom koji nosi smisao, stabilnost i lični potpis.

Bekstvo od sebe: Zašto izbegavamo ono najvažnije

U jednom trenutku se pojavi pitanje:
Zašto izbegavamo kontakt sa suštinskim delom svoga bića?
Zašto smo u bekstvu od sebe, baš u onim trenucima kada nam je najpotrebnije da ostanemo, da pogledamo unutra i da se suočimo?

Odgovor nije univerzalan. I ne može biti.
Svaka osoba je pozvana da odgovori na ova pitanja — kako bi se u školi reklo — svojim rečima. U ovakvim unutrašnjim procesima nema bubanja, puškica, prečica i prepisivanja. Ne postoji način da „prođemo ispit“ bez stvarnog susreta sa sobom.

Kada pokušamo da varamo

Ako ipak pokušamo da varamo, da zaobiđemo ono što nam je najteže da uradimo, dešava se nešto paradoksalno:
potrošimo snagu, izgubimo volju, nestane motivacije — a ne pomerimo se ni za milimetar.

Kao da nas unutrašnji sistem ne pušta dalje dok ne odgovorimo na pitanje koje izbegavamo.
I telo to zna.
Osećaj u stomaku i grudima ostaje kao neki kamen koji nas drži na dnu kace, kao teg koji ne dopušta pokret.

Dodirivanje kamena

Onog trenutka kada uspemo da dodirnemo taj kamen, da ga osetimo u telu, da definišemo njegovu konzistenciju i veličinu, da ga oslušnemo — tada se nešto menja.

Ne spolja.
Unutra.

Tada možemo da saznamo kojim putem da krenemo.
Tada možemo da se zaista izrazimo, da taj unutrašnji materijal oblikujemo, preradimo, izgradimo.
I tek tada možemo da pružimo ruke od sebe ka svetu stvaranja — ne iz otpora, već iz autentičnog dodira sa sobom.

---

Veliki ciljevi zahtevaju hrabrost, ali ne onu spoljašnju — već hrabrost susreta sa vlastitim „kamenom“.
To je trenutak u kom se rast stvarno događa.