Postoji jedan deo u nama koji je tih ali ima ogromnu snagu. To je onaj deo koji je zadužen da nas zaštiti od bola, razočarenja, spoznaje granica svojih sposobnosti. Iako je on veoma koristan u trenucima velikih životnih kriza i prevrata, jer nam pomaže da preživimo, dobro je da osvestimo da je on tu i deluje i kada nismo u tim situacijama.
Čini mi se da baš taj deo u mirnodopskim uslovima često pokušava da nas zadrži u mestu u kom se nalazimo, i ako ne uspemo da ga osvestimo, može nas učiniti inertnima, bezvoljnima, i sprečiti nas da zadovoljimo svoju potrebu za rastom.
Taj naš specijalni agent sa preživljavanje i izbegavanje bola, ume jako dobro da se nalepi na našu ideju o savršenosti, i da nam neretko kaže: Zašto uopšte počinješ, ako ne možeš da budeš najbolji? I ima logike, zar ne? Jedan je Tesla, Đoković, Jung, Jalom. Ali, ono što taj deo ne vidi je naša potreba da ipak idemo putem razvoja, putem heroja.
Tačno, verovatno nikad neću uspeti da napišem ni izbliza nešto vredno poput Adlera, Frojda, Klajn, Dostojevskog, Andrića, ali je tačno i da želim da pokušam. Ono što mogu je da radim na tome. A mogu da radim, jer vidim deo sebe koji hoće da me spreči.
Kroz rad će doći i bol i sumnja i frustracija i umor. Ali, doći će i ispunjenje, pokret, provetravanje duha, ispoljavanje selfa ka spolja. Doći će feedback okoline i realnosti. Pa ću tako videti koliko mogu.
Izbegavanjem bola, neizvesnoti, neprijatnih osećanja, izbegavamo sebe, izbegavamo da spoznamo svoja ograničenja, i izbegavamo mogućnost da ipak, možda, u nečemu, nekad, i budemo najbolji.
